Каменују нас! Мало даље, док пролазимо поред основне школе, баш као у време друга Тита, крај пута стоје деца и чекају. Спремила каменице...

Друго васкршње јутро. На платоу испред цркве светог Марка окупљају се програници са Косова и Метохије. Циљ им је некадашње огњиште, а средство сопствени живот. Онај за који кажу да га и не живе од када су прогнани. Десетак чланова породице Костић већ осам година не скидају црнину. Толико је прошло од када су последњи пут видели своја огњишта и оставили за собом све што је вредело. Током бомбардовања 1999. године, Павлу Костићу на кућном прагу у селу Ретимљу убијен је отац, а док су се враћали са сахране, киднаповано је четрнаест чланова породице, од којих је већина, а међу и његов брат, побијена, да би тек пре месец дана њихове кости биле пронађене у Пећи.
Путујући долином Ибра стигли смо до прелаза Рудница. Користе га сви јер се туда, како рече један од путника, долази до срца Косова и Метохије. Од Руднице до КФОР-овог пункта има још три километра. Милиција на прелазу брзо нас пушта даље: познају возача, па је мало лакше. Након три километра стижемо до жицама и бункерима обезбеђеног прелаза где нас дочекују намрштени војници КФОР-а. И, гле ироније, на улазу стоји табла на којој на неколико језика пише "Улаз на Косово је бесплатан". А све остало је скупо: ваздух, вода, путовање, људски животи.
На највишој коти, изнад северног дела Косовске Митровице, прошле године подигнут је храм посвећен светом великомученику Димитрију, а освештао га је патријарх Павле на Митровдан. И овај храм је изграђен, како кажу, из ината. Да би Албанци, кад се зором пробуде, прво угледали православни храм и чули звона. На улазу у центар северног дела Косовске Митровице наилазимо на шиптарско гробље: нетакнуто је, чак је и трава покошена. Са друге стране, у јужном делу града, српско гробље потпуно је уништено, споменици су изваљени, а гробнице отворене. Тако је и у већини места где је сада шиптарско становништво већинско.
Кроз јужни део Косовске Митровице излази се на пут за Вучитрн. Шиптари виде аутобус са пратњом па добацују, гестикулирају рукама и ногама вичући за нама "Адем Јашари".

Од Вучитрна до Приштине ређају се шиптарска села. Није нам био потребан водич да каже чије је које село, јер разлика је уочљива. Пролазећи кроз српска села, углавном смо имали прилике да видимо двоспратне, недовршене или допола срушене куће, док се она шипратска диче хотелима на сред њива и ливада и кућама којима се не може измерити квадратура. Свако шиптарско село има базен и балон-хале за разне спортове: тенис, фудбал, чак и за голф. Кажу да су то поклони муслиманских земаља које улажу у развој шиптарског дела Косова и Метохије. Најзад, после два сата, стижемо и у Ораховац, једно од наших одредишта. Ту нас дочекује парох са житељима, углавном децом и старцима. Сузе и смех, дуги загрљаји од којих пуцају леђа, стисци руку који говоре више од сваке речи. Расељени дочекују прогнане. Док моји сапутници на челу са Петером Хандкеом обилазе цркву и пријатеље у Ораховцу, ја гледам три разиграна дечака.
Из Ораховца крећемо ка Великој Хочи, најсиромашнијој српској општини на Косову и Метохији. Док пролазимо кроз село Малишево, према аутобусу лете каменице. Малишево је место где су основане прве УЧК јединице и најјаче је шиптарско упориште. Одалте су регрутоване и јединице Адема Јашарија, једног од најпознатијих шиптарских бораца.
У Великој Хочи дочекују нас као најрођеније. Село у коме постоји чак тринаест цркава, не рачунајући оне у околним брдима, било је метох манастира Хиландар, па је поклоњено Дечанима скупа са виноградима, најпознатијим на Косову и Метохији. Прво што ми је запало за око била је управо зграда "Дечанске винице". За време цара Душана постојао је виновод који је у два крака водио до Призрена: један крак из Суве реке, а други из Велике Хоче. Сада је део виднограда недоступан, па је и вино на цени више него икад.
Након непроспаване ноћи у Хочи кренули смо у манастир Зочиште: једна од најстаријих српских светиња срушена је до темеља. Отац Петар Улемек, игуман манастира, кренуо је с нама у обилазак села. Прича нам да су у манастир долазили представници УНМИК-а и захтевали од монаха да престану да звоне јер сметају шиптарима. "Е, па, звонићемо, јер имамо дозволу од Петерсена! А и да је немамо, звонили бисмо!", изричит је отац Петар, кога српкси народ на Косову и Метохији признаје више него било ког члана Владе.
Прошавши Зочиште наилазимо на село Ретимље које је крајњи циљ наших сапутника Костића. Већ при изласку из аутобуса жене покушавају да прикрију потмуле јецаје, али не успевају. Узаним сеоским путем, преко српских њива које обрађују Шиптари, кроз шибље и грање излазимо на брдо. И одједном сцене као у филмовима страве: српски несрећници бацају се по гробовима предака. Ако народ каже да је мушка суза најтежа, шта би тек рекао да је чуо лелек Павла Костића.
Након парастоса који је служио отац Петар у окружењу војника КФОРА и КПС полиције, спремамо ствари и силазимо до аутобуса, па правац село. Српске цркве порушене ни темељ им се не назире, само трава и сећање да су некада биле ту. Куће Костића су порушене и попаљене.

Док ходамо по згариштима, Павле објашњава где је шта било и ко је шта срушио. Све се зна. Жене Костића не могу да задрже бес. Ранко Ђиновић покушава да смири ситуацију. Улазимо у аутобус и крећемо за Оптерушу, село које је некада било већинско српско, а сада је чисто шиптарско. Ни ту не пролазимо без проблема. Чувши за инцидент у Ретимљу и видевши нас како обилазимо згаришта, почињу да се окупљају и провоцирају. Шиптарска деца ме вуку за рукаве и из свег гласа вичу "Адем Јашари, Адем Јашари, Срби марш!". Док вичу показују ми руком да ће ме заклати и цере се.
Међутим, они више и не убијају, схватили су да постоје много лакши начини да отерају Србе са Косова и Метохије. Сада краду. Дођу ноћу, покраду стоку, отерају тракторе, а Срби ћуте, јер и ако се побуне, као да нису. Обавештени о инцдидентима које смо имали у Ретимљу и Оптеруши, за Дечане нас је пратило неколико возила КФОР-а. У жељи да се бар мало одморим током два дана пута, задремала сам у атуобусу. И баш негде у центру града отварила сам очи и питала где смо. Ранко Ђиновић, писац и прогнаник, са првог седишта добацује "У Дечану". Још нисам добро ни осмотрила околину кад пуче нешто о стакло. Каменују нас! Мало даље, док пролазимо поред основне школе, баш као за време друга Тита, крај пута стоје деца и чекају. Спремили каменице.
У манастиру Високи Дечани, задужбину краља Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана, дочекује нас насмејани владика липљански Теодосије са својом братијом. Дечанско вино, ракија и домаћи сокови справљани спретним рукама дечанских монаха, довољан су разлог да бар на тренутак заборавимо непријатности које смо прошли.
При поласку из Београда, пријатељи су ме молили да им донесем грумен земље из Дечана, али нисам им испунила обећање. Не зато што нисам желела, већ због тога што сам осетила да бих тим чином затворила круг, а то нисам хтела. Осетила сам да се више никада не бих вратила на свето српско земљиште, да сам тај грумен понела са собом. Зато само клекох и пољубих земљу под собом, не желећи да бришем усне пуне прашине.

Љ. З. ТОМИЋ
Снимио Дарко ДОЗЕТ