|
Новосадски
фоторепортер
Дарко Дозет
видео је Косово
и Метохију
на почетку
21. века. У првом
плану је живот,
у другом ситуација.
Живети на
Косову и Метохији
изгледа исто
као и смејати
се, радити,
трчати, учити,
шетати ... на
било ком другом
месту на свету,
сведоче Дозетове
фотографије.
Непретенциозно,
без »порука«,
лишено пропагандних
трикова, Дарко
је камером
дубоко зашао
у приватност
својих »модела«.
Отуд толико
поверења,
топлине, искрености
и нека танушна
црта срамежљивости
у њиховим
очима. Док
погледом
забринутог
домаћина
мотре на стадо,
или се само
загонетно
загледају
затечени
у »сеоби светаца«,
или се уз
зацењујући
смех у прашини
тек инате
старијима,
личности
на Дозетовим
фотографијама
купају се
у слободи
душе, показујући
да живот на
Космету, не
само да постоји,
него и да
је леп - као
нигде на свету.
Да је тако,
да је живот
на Косову
и Метохији
као нигде
на свету,
али не и леп,
него препун
туге, бола
и страхова,
показује
други план
Даркових
фотографија.
Остаци срушених
и оскрнављених
светиња, забрињавајућа
тишина древних
грађевина,
наоружани
војници...
слике су живота
неалбанског
становништва
у енклавама
и сведочење
о непријатељству
које траје.
У потрази
за сопственом
субјективношћу
и суштином
професије,
Дарко Дозет
паралелно
је проучавао
корене старе
српске цивилизације
на Косову
и Метохији.
У изложби
»Корени душе«
покушао је
да дочара
ту невидљиву,
вечну руку
од чијег је
додира брава
на црквеним
дверима тако
глатка и открије
присуство
духа који
упућује на
завет опстанка.
Управо тиме
Дозет објашњава
осмех и задовољство
преосталих
Срба на Космету,
њихову одлучност
и храброст
у истрајности
да остану
на коренима
својих породица
и своје државе.
Ту сигурност
и самопоуздање
које краси
само оне који
знају и верују
да чине добро.
Септембар
2003.
Станко Певац
+ + + + + + + + + + + +
Дирљив
поглед на
косовско-метохијску
причу
Пред нама
један дирљив
поглед на
косовско-метохијску
причу која
је виђена
кроз окулар
једног осетљивог
фотографа.
Дозетове
фотографије
нису само
један прес
докмунет
о стварности
у којој живимо,
о стварности
Срба на Косову,
већ прерастају
у једну универзалу
причу о православном
духу, о српској
лепоти, о
Косову као
о једној живој
рани, али
као живој
рани из које
зрачи снага
нечег искреног
и дубоког.
Дарко Дозет
не фотографише
и не слика,
он напросто
освештава
наше манастире,
освештава
наше косовске
пејзаже, људе
са косова,
портале цркава
и манастира.
Он нам, са
пуно духа,
емпатије,
са пуно саосећања
открива сву
трагику реалности
тих 130.000 заточених
људи доле
на Косову.
Ове фотографије,
које траже
нашу саосећајност,
омогућавају
нам да осетимо
ту стварност
Косова, оне
нас подсећају
да оно што
нас враћа
ка самом језгру
нашег бића
мора да проистекне
из једне велике
чињенице
афирмације
наше традиције
и наших праотачких
части.
Ми живимо
у једном времену
када је дошло
до троструког
расцепа: до
расцепа између
човека и бога,
човека и природе,
и до расцепа
у самом човеку,
ти расцепи
човека раздиру.
У једном таквом
времену када
ми као народ
тражимо свој
идентитет,
када преиспитујемо
свој идентитет,
овакве изложбе
нам се указују
као прави
истински
светионици.
21. фебруар
2005.
Драган Јовановић
Данилов
+ + + + + + + + + + + +
Слика вреднија
од речи
“Фотографије
су сведоци
бола и страдања
нашег народа
и културне
баштине на
Косову”, рекао
је епископ
бачки Иринеј
на отварању
изложбе
“Корени душе”
је назив изложбе
фотографија
Дарка Дозета,
фоторепортера
Танјуга, јуче
отворене
у Фото, кино
и видео савезу
Војводине.
Покровитељ
изложбе је
Координациони
центар Владе
Србије За
Косово и Метохију.
Око 60 слика
из Грачанице,
Дечана, Пећке
патријаршије,
Призрена,
Цернице, Велике
Хоче, Ораховца
и других српских
енклава показују,
према речима
организатора
да је Дозет
умео да осети
и препозна
мотиве које
треба да слика.
- Ове фотографије
су сведоци
бола и страдања
нашег народа
и културне
баштине протеклих
година на
Косову и Метохији.
Упркос разарању
и несрећама
тамо и даље
постоји 1.500
цркава и манастира,
те Косово
чине јединим
крајем у нашој
земљи који
има толико
светиња- рекао
је Његово
превосвештенство
Владика Иринеј
који је отворио
ову изложбу
и том приликом
рекао да ће
фотографије
дочарати
шта се данас
дешава, односно
каква је стварност
на Косову
и Метохији.
Слике с”рањеним”
лицима пуним
страха и очајања,
као и песма
о родном крају
деце из Ораховца
и Велике Хоче
измамили
су сузе већини
посетилаца.
Педесетак
малишана
са Косова,
у пратњи осам
професора,
стигли су
у петак у
Нови Сад где
остају до
данас. У међувремену
су упознали
Нови Сад,
Стражилово,
Сремске Карловце
а посетили
су и манастир
Ковиљ.
Новосађани
ће “неме записе”
са Косова
и Метохије
моћи да погледају
до 13. октобра,
када се изложба
сели у Косовску
Митровицу
и Београд.
30. септембар
2003.
Дневник
+ + + + + + + + + + + +
Без злочина,
крви и популистички
оријентисаног
сензацијонализма
Случајно
сам, у августу
`98 године, отишао
на Косово.
Прошао сам
на петсто
метара од
Дечана и Пећке
патријаршије,
али, пошто
је већ падао
мрак морао
сам напустити
подручје
у којем су
деловали
терористи,
нисам успео
да фотографишем.
И то ме је
увек вукло-
објашњава
аутор за ГЛ.
У галерији
Фото, кино
и видео савеза
Војводине
јуче је отворена
изложба фотографија
“Корени душе”
Танјуговог
фоторепортера
Дарка Дозета.
Изложба сачињена
од 57 радова
насталих
у Пећкој патријаршији,
Грачаници,
Церници, Дечанима,
Призрену,
Великој Хочи,
Ораховцу
и другим местима
Косова и Метохије.
Програм отварања
употпунио
је и хор деце
из Велике
Хоче и Ораховца,
која су ових
дана у посети
Новом Саду.
А непосредно
уочи отварања,
великом броју
посетиоца
обратио се
и епископ
бачки Иринеј
Буловић:
-Када сам
видео позив
за ову изложбу,
веома сам
се обрадовао.
Али сада када
изложба треба
да буде отворена,
много више
ме радује
што се то
дешава уз
учешће наших
земљака, браће,
сестара, и
посебно ове
дечице. Радујем
се због заједничког
присуства
ових двају
крајева који
су из истог
корена, јер
знамо да се
велики број
људи који
данас живи
овде доселио
управо са
Косова и Метохије,
такође се
радујем и
лично, јер
крајеви и
наше светиње
на овим фотографијама
представљају
неодвојиви
и неотуђеиви
садржај мог
живота.
Ове фотографије
су сведоци
бола и страдања.
Јер, гледати
на народ који
иде у пратњи
наоружаних
војника јесте
бол и трагедија
нас, али још
више срамота
оних који
говоре да
на Косово
и Метохију
доносе мир,
а до овог
тренутка
нису заштитили
ниједан живот,
ниједну светињу.
Заштитили
су једино
себе. Ове
фотографије
су, такође,
сведоци наше
неугасиве
наде. Јер,
наша историја
је довољно
трајна, довољно
бременита
догађајима
и довољно
поучна, тако
да можемо
знати да ово
неће трајати
заувек. Ја
сам уверен
да ћемо поново
гледати обновљене
ове светиње
које на неким
од ових фотографија
гледамо у
рушевинама.
И сматрам
да треба да
вас уверим
да смо ми
свама сваког
часа и у свим
тренутцима
вашег живота.
Како у страдањима
и патњама
тако и у нади
у боље дане-
закључује
Иринеј Буловић.
Дозетове
фотографије
скоро ни једног
момента не
упућују директно
и непосредно
на све што
се на Косову
догађало
и догађа,
али се у њима,
барем за овдашњег
посматрача,
ипак назире
и наслућује
једна много
комплетнија
и комплекснија
слика од оне
која је презентована.
При свему
томе, врло
је тешко,
можда и немогуће,
посматрати
изложбу са
неког чисто
уметничког
аспекта, који
би био истргнут
из дрштвено-историјског
контекста
у коме је
настала.
-Мој циљ није
био да доказујем
људима да
знам да фотографишем,
него да посетиоцима
изложбе дочарам
какав је тај
живот доле,
значи како
ти људи живе,
чиме се баве,
како изгледају
њихове куће,
како изгледа
њихова свакодневица-
прича аутор
за ГЛ
-По мени је
врло релативно
то да лије
нешо уметничка
фотографија
или није.
Постоји добра
и лоша фотографија.
На овој изложби
ни једна једина
фотографија
не стоји сама
за себе, већ
свих 57 чине
једну причу,
једну целину.
За све треба
да постоји
неки разлог.
Ја сам случајно,
у августу
`98 године, отишао
на Косово.
Прошао сам
на петсто
метара од
Дечана и и
Пећке патријаршије,
али, пошто
је већ падао
мрак морао
сам напустити
подручје
у којем су
деловали
терористи,
нисам успео
да фотографишем.
И то ме је
увек вукло.
Од 2000. године
до данас ни
сам незнам
колико сам
пута био тамо
да све то
забележим.
И постојало
је мноштво
околности
које су ме
у томе спречавале,
а које не
би пуно утицале
да сам, рецимо,
фотографисао
по Новом Саду.
За разлику
од бројних
подухвата
сличне врсте,
Дозетове
фотографије
се не “поносе”
злочином,
крвљу и популистички
оријентисаном
сензацијонализмом,
што ниуколико
не умањује
њихову вредност
и актуелност.
Напротив,
рекло би се
да их управо
то чини животнијим,
језгровитијим,
отворенијим,
речитијим,
а на моменте
чак језиво
страшним.
Мислим да
су ти злочини
већ доста
приказивани
и да је људима
од тога већ
мука. Верујем
да се добра
изложба може
направити
и без крви,
без нечег
сензацијоналистичког.
Није ми то
био циљ иако
сам имао и
таквих фотографија.
Желео сам
да људе победим
нашом лепотом,
мада нисам
пропустио
да ставим
ту порушени
манастир
и неколико
војника Кфора,
чисто да дочарам
ту свакодневицу.
Јер без тога
изложба не
би била коректна.
Неколико
фотографија
младог Новосађанина,
рођеног 1976.
године, јуче
је поклоњено
породицама
са Косова
и Метохије.
Сви који желе
да виде радове
могу то учинити
до 13. октобра
када се изложба
сели у Косовску
Митровицу,
а касније
и у Београд.
Грађански
лист, 30.09.2003. године
Д.Домановић
+ + + + + + + + + + + +
Корени
душе Дарка
Дозета
Реч је о својеврсном,
вишеслојном
и дубоко емотивном
фоторепортерском
"запису у
60 слика" из
Грачанице,
Дечана, Пећке
патаријаршије,
Призрена,
Цернице, Велике
Хоче и других
српских енклава
у јужној покрајини
које је Дозет,
вођен ехом
корена у сопственој
души и професионалним
изазовом,
обилазио
током протекле
четири године.
Његово преосвештенство,
Епископ бачки
др Иринеј
Буловић, отворио
је данас,
у препуној
Галерији
Фото, видео
и кино савеза
Војводина,
изложбу фоторепортера
Танјуга Дарка
Дозета "Корени
душе".
Покровотељ
изложбе је
Координациони
центар Владе
Србије за
Косово и Метохију,
где је Дозет,
ходећи Грачаницом,
Дечанима,
Пећком патријаршијом,
Призреном,
Церницом,
Великом Хочом
и другим српским
енклавама,
начинио својеврстан,
вишеслојан
и дубоко емотиван
фоторепортерски
"запис у 60
слика".
Истакавши
Дозетово
прегнуће
и спремност
да, уз све
ризике, буде
у местима
у којима Срби
преживљавају
тешке дане,
Епископ Буловић
је изразио
наду да ће,
ма колико
њихова свакодневица
изгледала
трагично,
добро, ипак,
надвладати
зло и, и Србима
на Косову
и Метохији,
и целом српском
народу донети
срећнија
времена. Посебан,
дубоко дирљив
тон отварању
изложбе "Корени
душе", дао
је наступ
хора основне
школе у Великој
Хочи. Туга
и љубав у
њиховим песмама
о завичају,
дубоко су
дирнуле све
присутне.
На сликама
које би, ускоро,
требало да
буду изложене
и у Београду,
Косовској
Митровици
и другим градовима
Србије, Дозет
је овековечио
детаље из
свакодневног
живота косовских
Срба, на први
поглед идентичне
детаљима
ма којег човека,
на ма којем
делу планете.
На његовим
сликама су,
медјутим,
и лица која
говоре страховима
и очајањем,
рањени и оскрнављени
православни
храмови, уништене
књиге, натумери,
тудји војници...
Са тих слика,
до ока посматрача,
безгласно
и болно, допиру
молитве, крици,
вапаји...
Дозет је
рођен у Новом
Саду 1976. године.
Још као 16-огодишњак
постао је
члан Фото,
кино и видео
савеза Војводине.
Завршио је
смер фотографије
у Средњој
графичкој
школи у Новом
Саду. Пред
него што је,
1998. године, дошао
у Танјуг,
био је фоторепортер
новосадског
"Дневника".
29. септембра
2003. Танјуг
|
